Osnovna škola "Grohote" Grohote

KOKOŠKA

Bilo j' to davno. Dobro, ni bilo baš tak jako, jako davno! Dan je bio lip,  sunčan, ko stvoren za stvarat njekakve fraščike. Brat i ja krenli smo tak na selo, našoj babi i študirali šta b' se tam mogli igrat.

Od svi ludorija koje s’ nam se vrt’le po tintari, nikak nismo mogli odluč’t šta ćmo s’ igrat. Ondak je brat kazo!:  Ajdmo nateravat kokoši po dvorišću. Ajdmo!: kazo sam, i njekak mi bilo drago, jer baš sam i sam ‘tio nješt nateravat, al nisam znao šta’b nateravo. Otvorli smo vrata kokošinjca a kokoši s’ stale prhat i letat  iznad nas i svud naokolo, ko’ da s’ kak bi kazli, poludle. Eeeee... pa je, uplaš’li smo se mi, kak se neb’ uplašli.

Kad se sve to malo smir’lo, ta prašna, perje i galama vidimo mi u dnu kokošinjca jednu kokoš, zadnju. Bila j’ njekak, kak’ bi kazli drugč’ja, njekakva musava, piknjasta il’ kakva već. Gledamo mi nju, gleda ona nas i odjednom, ajd u velku  frašč’ku, izleti iz kokošinjca preko nas, mi za njom, vam tam, gor pa dol pa opet vam tam, vam tam... ali se ona ni dala uvatit. Bo’me, bila j’ mudra i kak bi kazli, prefrigana...! E, al ondak se tu stvor’jo komšijin terijer i jerume, kad je on stao lajat i trkat i ubrzo ju je, kak bi kaz’li zauvik smir’jo. Nema više Piknjaste; kazo j’ brat. Nema- kazo sam tužno- i nismo trebali naganjivat te kokoši. Da nismo, neb' se tak završlo. Šut’li smo dugo  i jedan drugom u očima vid’li suze.